Značaj pozorišta za decu – Obrazovna i zabavna funkcija predstava

Dečje pozorište predstavlja izuzetno značajan segment kulturne ponude namenjen najmlađima. Predstave nisu samo način da se deca zabave, već imaju duboko obrazovnu funkciju i igraju ključnu ulogu u njihovom razvoju. Studija Dragane Gnjatović sprovedena u Švedskoj ukazuje na važne aspekte, kao što su pismenost, kreativnost i jezičke veštine, koje se razvijaju kroz interakciju sa predstavama i pričama.

Teoretski okvir ovog istraživanja zasnovan je na socijalnoj i kulturnoj teoriji ruskog psihologa Lava Vigotskog, koji ističe da je razvoj i učenje deteta socijalni proces. Interakcije s drugim ljudima, pri čemu jezik i simboli igraju ključnu ulogu, pomažu deci da razviju svoje kognitivne sposobnosti. Prema navodima Gnjatović, vaspitači treba da uključuju priče i predstave u predškolski program, naglašavajući njihovu ulogu u igri kao prirodnom okruženju za razvoj govora i kognitivnih sposobnosti.

Prateći ovaj primer, pozorišta mogu pružiti bogatstvo umetničkih doživljaja i obrazovnih sadržaja, omogućujući deci da kroz maštu i učenje kroz predstave razvijaju svoje sposobnosti na mnogim nivoima. Kroz uvođenje umetničkih elemenata u svakodnevni život, dečje pozorište postaje mesto gde se stiču nove veštine i široko znanje, što dodatno potvrđuje značaj umetnosti za decu.

Razvoj kreativnosti kod dece kroz pozorišne predstave

Pozorište je univerzalno sredstvo za razvoj i vaspitanje deteta. Deca već sa dve godine razumeju glumačku igru i kroz pozorišne predstave za decu, mogu razviti ključne veštine. Učestvovanje u interaktivnim predstavama motiviše dete da primi nove emocije i razvija kreativnost.

Interaktivno pozorište i njegova uloga

Interaktivno pozorište igra ključnu ulogu u razvoju kreativnosti kod dece. Kroz aktivno učestvovanje, deca poboljšavaju maštu, artikulaciju i pamćenje. Na primer, pozorišne vežbe u učionici pomažu razviti pažnju, volju i saradnju među decom. Pozorište kao kolektivna aktivnost uči decu međusobnoj saradnji i interakciji.

Umetnički doživljaj i obrazovne predstave

Umetnički doživljaj u okviru pozorišnih predstava za decu podstiče razvoj kognitivnih sposobnosti, pamćenja i razmišljanja. Deca kroz ove predstave uče da razlikuju dobro i zlo, te razumeju posledice određenih ponašanja. Behavioral experts naglašavaju da posete pozorištu pomažu deci da zamisle kompleksne koncepte poput ljubavi, prijateljstva, izdaje i nade. Katarina Stanisavljević sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu ističe da pozorište utiče na razvoj memorije i kritičkog mišljenja kod dece.

• Deca već sa dve godine razumeju glumačku igru.
• Učestvovanje u predstavama poboljšava pamćenje, maštu, artikulaciju.
• Pozorišne vežbe u učionici razvijaju pažnju, maštu, volju, pamćenje kod dece.
• Pozorište je kolektivna aktivnost koja decu uči međusobnoj saradnji i interakciji.
• Istraživanja pokazuju da deca koja posećuju pozorište postaju kreativnija i komunikativnija.

Značaj pozorišta za decu u obrazovanju i kulturi

Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu naglašava značaj međudisciplinarnih programa koji doprinose razvoju kulturnog i umetničkog obrazovanja. Kroz edukacija kroz umetnost i kulturna edukacija, pozorište stvara platformu koja omogućava deci razvoj kreativnog mišljenja i socijalnih veština.

Promena paradigme detinjstva početkom XX veka značajno je doprinela oblikovanju pozorišta za decu. Prvi talas razvoja pojavio se oko početka XX veka i nastavio do 1930. godine, dok se drugi talas pojavio nakon Drugog svetskog rata. Naučnici su povezali ovaj razvoj sa povećanjem značaja koncepta detinjstva.

Kulturna edukacija kroz pozorište

Kulturna edukacija kroz pozorište pruža deci priliku da participiraju u obrazovne predstave, što je ključan faktor za njihov osobni i društveni razvoj. Teatar za decu i mlade razvijao se simultano tokom XX veka u mnogim zemljama, uprkos sociopolitičkim i ekonomskim razlikama. U nekim zapadnoevropskim državama, posebna pažnja se posvećuje pozorištu za decu kroz stimulativne načine finansiranja i integraciju u obrazovni sistem.

Većina srednjoškolaca u Republici Srbiji rijetko ili uopšte ne posećuje pozorišta, muzeje ili galerije. Prema Strategiji razvoja kulture Republike Srbije, najčešće posećeni sadržaji u oblasti kulture za decu su izložbe i obrazovne predstave. Prema istraživanju, 49,5% mladih ljudi (uzrasta 15‒29 godina) ima tri do pet sati slobodnog vremena dnevno, a samo 9,3% posvećuje posetu kulturnim sadržajima među tri omiljene aktivnosti.

Gradsko pozorište ima više stotina dece uključenih u programe Kreativnog centra tokom godine. Oko 50 dece su stalni članovi dramskih studija u Gradskom pozorištu. Proširenje sekcija kao što su baletske sekcije i sekcije za dizajn i grafiku planirane su, ali još nisu realizovane zbog nedostatka stručnog kadra i finansijskih sredstava.

Programi poput “Young Theatre on the Move” i festival MIRAI 2020 koji uključuju međunarodne učesnike omogućavaju deci sticanje dragocenih iskustava kroz interkulturalnu razmenu. Konzistentna izloženost ovu vrstu edukacija kroz umetnost doprinosi većim nivoima kreativnosti i komunikacijskih veština kod dece koja redovno posećuju pozorišta.

Закључак

Позоришне представе имају изузетно важну улогу у развоју детета, не само као облика деčје забаве, већ и као значајан фактор у образовању и култури. Кроз уметнички доživљај и приче представе подстičу когнитивни и социјални развој најmlađих, а васпитаči и учитељи играју кљуčну улогу у интеграцији ових прича у едукативни процес.

Истраживања су показала да деца, путем позоришта, могу развити разне аспекте имaгинације као што су стваралачка имaгинација, имaгинација фантазije и имaгинација памћења. Овај процес менталне трансформациje стварности је kључан у формиранju нових интеgrалних слика и побољшању креативности. Са аспектом социокултурне психологије, позоришне представе помажу деци да боље схвате и цене културне вредности, чиме се obogaћuje њихово целокупно образовање.

Такође је важно навести да је примењено позориште у образовању дефинисано као специjално врста педaгoшког рада коjа користи позоришне технике за обраzовање и vасpитање. Овај приступ омогућава комуникaцију и интерактивно учешће деце, чиме доприноси њиховом дубљем разумевању и обогаћивању културног садржаја. Као што је и била посебно примећено током карантина, мног деце се највише пријала жива позоришна представа међу online културним садржаjem.

У закључку, на даљим истраживањима на тему образовног значаја позоришта за децу треба размотрити и dечја перспективe и схватања овог вида уметности. На овај način, можемо унапредити праксу и допринети dубљем разумевању deчјег развоја унутар културног контекста. У улога позоришта у развоју детета и деčја забавa остаје непресушан извор нових приступа и могућности за будуће генерације.